СВЕТОМЕТЕОРСКО МОНАШТВО И ЊЕГОВО СВЕДОЧЕЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ
Покретачка снага која је допринела овом чуду на грубим литицама Тесалијске равнице била је љубав према Богу, монашком животу и подвижништву.
Монаштво је најузвишенији и освећујући начин живота. То је савршена предаја човечијег лика Тројичном Богу. То је подражавање анђеоског стања у светом еросу, величању, у послушању и служењу душама, па се због тога монашки живот и назива „равноанђеоска држава“ или „живот сличан анђеоском“. Читав живот монаха је потпуно отварање душе Богу и држање Његових заповести, једна трајна борба освећења, једна стална молитва. Монах или ради, или чита, или се смирује, вапи срчано и непрекидно Богу малу благословену молитву: „Господе наш, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј нас.“
Током векова, Светометеорски манастири су постали расадници освећења мноштва монаха, раскрснице вере и културе, богате ризнице вредности и врлина православног хеленског духа. У њима су се састали, у потпуној хармонији, непоновљиво природно богатство са дискретним човечијим посредовањем, интензитет чежње за духовношћу и предавања Богу са добротољубљем и културном баштином, грубост аскетског живљења са префињеношћу уметности и сензибилношћу уметничког стваралаштва које се увек пројављивало у славу Творца свих нас.
Паралелно се борба за подвигом састала са херојством, духовност са пожртвованим самоодрицањем и помагањем намученом човеку који је приступао тражећи подршку у утврђењима Православља. Тако су манастири Светих Метеора истовремено постали будни чувари и спремишта традиције и обичаја Хеленског народа. Постали су школе за поробљену тужну омладину, склоништа за прогнане, центри храњења за борце и узајамно, школе освећења и спасења.
Свештени манастири Светих Метеора са драгоценом аскетском традицијом, мноштвом светитеља који су живели на освећеним литицама, њиховим богатим побожним животом и великим бројем светих моштију који се у њима чувају као непроцењива блага, представљали су и представљају значајна огњишта православне духовности.
Метеори читавом својом површином чине једну свету земљу, једно Богом саздано и Богом чувано свето место јер су освећене и литице и пећине и клисуре којом су ходали хорови Светих подвижника и мученика Метеорске Тебаиде[1]. Наш савременик, Свети Порфирије је говорио: „Разговарам са литицама јер оне имају толико тога да ми кажу о подвижништву претходних очева.“
Последњих педесет година, захваљујући марљивости и неуморном раду енергичних и по свему судећи угледних игумана и монаха који обитавају у свештеним манастирима, будној бризи и благослову Преосвећеног Митрополита Стагона и Метеора, г. Серафима и одличној сарадњи са Контролном службом антиквитета Трикале (раније Ларисе), остварене су монументалне и чудесне рестаурације Метеорских манастира, конзервација фресака и њиховог драгоценог богатства и уређење околног простора, тако да се они данас сматрају једном од најдуховнијих и најпривлачнијих дестинација на светском нивоу.
Монашка братства Светих Метеора живе пре свега побожним животом, служе са љубављу и осећајношћу многобројне посетиоце, одржавају и штите простор, баве се иконописањем, златовезом, минијатурама, производњом чистих воштаница, тамјана и иконица, те баштованством и пчеларством.
Такође се предају писању историјских, теолошких и химнографских студија, а наручито се труде да живо сведоче Христа, у духовно сушној епохи, избледелој и етнички и верски, једној епохи стварне кризе, не толико материјалне колико духовне. Боре се да сачувају драгоцено наслеђе Православне вере и нашу богату традицију и да их приближе савременом човеку као непроцењиво благо.
[1]Тебаида (гр. Θηβαΐς) је наслов једне изгубљене старогрчке епопеје из тебанског циклуса која је настала у 8. веку пре нове ере. Аутор је непознат, мада су је неки антички аутори приписивали Хомеру. У њој је опеван рат седморице аргивских јунака на Тебу који је Едипов син Полиник повео против свог брата и тебанског владара Етеокла. По узору на ову епопеју написали су своје Тебаиде млађи епски песници с краја 5. века пре нове ере, Антагора са Родоса и Антимах из Колофона
